A gde je tu sreca...?
"Dugo sam ocekivao svoju srecu, verujuci da sve u zivotu ne moze u jedan mah. Sve dolazi postepeno, u svoje vreme. Ali sada se pitam: Do kad cekati? U ime cega? Iz kakvih razloga? Dokle cekati, kad se nema vise snage ni za zivljenje..." Napisao je pre 7 godina jedan mali pisac, a veliki covek i moj licni prijatelj. Napisao i posle 6 godina se ubio... Doziveo je da ga se 60 i nesto vise godina degradiraju na poslu i izgleda da nije sacekao svoju srecu. Ali zar je izlaz bio u vecnom crnilu?! To je ono sto ja ne mogu da razumem, ne mogu da se pomirim sa cinjenicom da je taj covek zaista ceo zivot cekao srecu, a da nije ono sto je imao shvatao kao svoju najvecu srecu... ZIVEO JE!Shvatam samo da nije imao hrabrosti i ne mogu da zaboravim sta je uradio za mene, i dalje je ostao veliki. Mogu vrlo dobro da razumem gubitke u zivotu, gubitke bilo kakve vrste, ali toliko je lepih stvari, toliko je lepote u nama samima kojih nismo ni svesni. I gde je tu sreca stvarno?! Uspori! Pogledaj u sebe! I na kraju (ne volimda pisem i pricam o ovakvim temema) citiracu Nicea: " Najmanja sreca, samo ako je tu stalno i ako me cini srecnim, neuporedivo je veca sreca od najvece srece koja dolazi samo kao epizoda..."