Radjanje...
Dugo sedim sama.
Cekam.
Secanjem na buducnost, dubinom zaborava, stizem u nepostojanje...
Gde? Prostor ne postoji.
Kada? Vreme ne postoji.
S kim? Nigde nema ni zive duse.
Samo je beskraj predamnom, izbrazdan vecitim pogledima zvezda.
Koliko osecanja, a ostadoh bez njih.
Koliko ljubavi, a ne nadjoh je.
Ipak, cekam NJEGA.
Strepim.
Znam da to nisu koraci njegovi.
Ali, ko zna, mozda ce se roditi iz sna?
